Boris Mandic, pisac – novelista, pesnik o umetnickom stvaralastvu Milice Savic  

Uskovitlanost, vrtložnost , usisavanje stvranosti u raskošne predele Sna, kretanje boja divergentnim linijama ( Život opstaje u fleksibilnosti savitljivog kretanja, umire u uskogrudoj jednolinijskoj kretnji, da parafraziramo Tarkovskog) – Nemir koji teži spokoju: Umetnost Milice Savić.
Boje melanholije proizašle iz fantazamgoričnosti putovanja šagalovskog tipa, iščezlim civilizacijama – Svetlost natopljena nežnom setom, poput elegičnog lahora koji nas miluje i Markesovo slikanje tog Svetla Rečima; Ljubav u doba kolere – mesto gde je Milica pronašla ugašenu Zvezdu. Vizija i prirodnost se spajaju u spontanom toku reke koja lagano, bezčujno i tiho ide ka svom zavičaju. Suncu… Umetnost nas izvalcči iz sopstvene ljušture; 

Milica Savić izlazi iz zatvora svojih strahova ulazeći u platno slike: Nijedna njena slika nije naslikana spolja – Subjekat, Objekat, slikanje – čisto slikanje u transcendenciji izlaska u unutrašnjost slike.
Jedinstvena tehnika: Slikanje iznutra.
Njeni crteži su poput tužne fotografije koja hvata tren, u svojoj svesnosti, prolaznosti same – elegična pesma nacrtana preciznim linijama nestalnosti svega što je zarobljeno u ravnodušnom Vremenu. Klimt se tu stalno pojavljuje, kao i Sezan; Ponekad navrati i Markes, da popije kafu sa Šagalom. Huan Miro se šeta platnima osećajući se kao kod kuće.

Prelaz iz jedne faze umetnosti u drugu, Milice Savić, odigrava se u kontinuitetu slojeva što im prethodi – Novo na strunama prethodećeg neponavljanja, bežanje od sebe, da bi se vratila sebi u novoj formi, proklijaloj iz jedne boje mirisa cveta. Hrabro šetanje kroz mikrokosmos duše (Demokrit) u makrokosmos Sveta, na talasima fluidnih boja, čije poreklo trebamo potražiti u bogu Heliosu. U svetlosti izvire i Tama.
Lelujavost, nelinearnost, leandričnost, eteričnost prozirnosti, čvrsto povezano u budni san surove stvarnosti. Da li ima izlaza iz nje?
Mislim da svi mi nalazimo jedni druge kada smo obuzeti teskobom: Miličina Umetnost je odbrana od teskobe, borba u usamljenosti, nastala, paradoksalno, iz tog izvora, prevazilazeći okvir u bojama pružene ruke ljudskosti i empatije.
Kuća Kralja Petra je nedovoljno mala za dovoljno široku, duboku, neukrotivu divlju, estetski elegantno slikarstvo Milice Savić. (Njene slike vibrijaju, struje u konstantnom pokretu – iskaču i sebe, da bi se vratile.) Anksioznost, usamljenost, strah od lanca koji vežu čoveka za prostor neslobode (The Couple) Milica Savić razvija na svojim platnima, pokazujući mogućnost puta: Put u nepoznato, Eden, Atlantidu, El Dorado, Hesperidine vrtove, Sumatru.. (Crnjanski) Leandričnost Miroa, organska pokretna nestatičnost Gaudija u dodiru sa strogoćom elegantne forme Belinija.
Miličin Atelje (Atelje… tiho mesto moje gde se roje misli moje, gde snevanje posdade java…) je neka vrsta kontradiktorne same sebi, Pandorine kutije, gde umetnica čarobnim dodirom oslobodja ptice u njihovom prirodnom letu ka Zvezdama. Sezan – kocke, oblik koji obuzdava vazdušastu lepršavost raskoši boja, ne zatvarajući sile koje stvaraju. Bravura crteža, višeslojnost ide različitim pravcima, a završava se tamo gde i počinje – u Ateljeu – prostoru usamljnog Stvaranja. Atelje je pisana oznaka za stapanje u jedno Milice i mesta njenog poniranja u otvorenost i bezdan Sveta.
Suženost svesti je društveni zakon, nasuprot tome – otvorena svest u pokušaju samosvesti da gleda beskonačnost horizonta. I još dalje, par koraka – gde nijedno oko nije videlo, misao zamislila: čežnja ka nemogućem. Sfera – most konekcije umetnosti i nauke; davanje nauci svrhu i smisao, odvojen od komercijalne halapljivosti večito gladne tendencije za profitom, spas nauke od sila koje je zarobljavaju – povratak nauke samoj sebi – čiste Duhovnosti (Huserl), podsećanje, anamneza (Platon) da je ona proizašla iz čoveka i da njemu pripada.

Jer i ono najbliže je predaleko ljudima, otpevao je Rilke – Milica približava ono najbliže, ali najtežeg za gledati, pokušaj da duboko zavirimo u lavirint naših strahova i demona. Ali gde je opasnost, raste i spasonosno.  Milica Savić igra u plesu talasa po oštrici noža nošena vizijom o mogućnosti izlaska iz tamnice sebe u čistu Otvorenost – Slobodu!Njena umetnost rađa samu sebe u nesvesnosti prirode i zagrljaju sa Snovima Slobode. Lagum (Svetlana Velmar-Janković) je mračno mesto odsustva svetlosti. 

Umetnost Milice Savić isijava bojama Nade mogućnost izlaza iz minotaurovskog lavirinta Tame.