Sintetizovanje onoga sto me je pokrenulo na likovno stvaralastvo, navelo me je da kroz simbolizam, spominjuci ( cvece, zivotinje, mitoloske scene i samu zenu ), insistiram na komparaciji i definiciji sadasnje opstale vrste zene ”la traviate” zalutale zene ili bludnice. Kroz vekove zena je kao sto uocavamo bila nadahnuće i motivacija brojinm umetnicima – slikarima, vajarima i knjizevnicima, ali je ista ta zena bila osuđivana, proganjana i poistovećivana sa Satanom ( Inkvizicija u srednjem veku ) i odbacivana kao nužno zlo.

Kako Dučić kaže: ”Ako žena ima hrabrosti pred životom koliko čovek pred smrću, to je zbog nepokolebljivog pouzdanja u sopstvenu gipkost, većeg negoli čovečije u sopstvenu snagu.”

Pojam savremene žene u tesnoj je vezi sa pojmom savremene lepote. Otuda bleđenje duhovnosti i stavljanja u prvi plan vizuelnog. Medijska propaganda i diktatura vizuelnog, razvoj komercijalizovane filmske industrije,vrsi diktaturu nad nasim umom i ”dresira” savremenog muškarca da prihvati opšte prihvaćeno – ponuđeno, i da prihvati prihvaćeno – ponudjeno, kao potrošno.

”Zena veruje u svoju moc pretvaranja i lazi. Laz je njeno obično oruzije i obicno utociste, cak i najboljih medju zenama. To je njen izlaz iz nebrojenih sukoba sa svim tiranima.“